Народна библиотека Требиње у понедјељак, 27. фебруара, организује представљање књиге „Вила са Кошара“ аутора Невена Милаковића.
Невен Милаковић је рођен у Подгорици 1963. године. Више од двије деценије живи и ствара у Бару. Сав свој вијек посветио је писању стихова и романа. Објавио је књиге: „Радост покајања”, „Дар Мајке Божије”, “Зебња”, „Подгорички”, „Последњи плотун”, “Цвијеће добра” и друге.
Битка на Кошарама симбол је одбране државне границе, а трајала је од 9. априла до 14. јуна 1999. године око граничног прелаза Раса Кошарес, на граници Југославије и Албаније, а циљ напада била је да се пресјецањем комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, омогући копнена инвазија на Косово и овладавање простором Метохије. Страдало је 108 војника, док је преко 150 рањених.
Поред антологијске пјесме „Вила са Кошара“ по којој је ова збирка и добила име, ту се налазе и већ познате пјесме у народу „Светиње“, „Ђедов завјет“, “Молитва”, “Принцип”, “Ламент над Гором”, “Руски витез”, “Дрхтај”…
“Невенова поезија живи у народу и о њему најбоље говоре његове пјесме. Постоје пјесници који су расплакали човјека, постоје и пјесници који су расплакали дворану, Невен Милаковић је расплакао читав један народ”, написао је Дејан Спасојевић, у име приређивача ове књиге, изражавајући увјерење да је немогуће не пустити сузу већ након првог читања Милаковићевих пјесама.
Аутор с поносом истиче да је „Вилу са Кошара“ народ прихватио као да је његова, народна. То се могло и очекивати, објаснио је Милаковић, јер је прави творац пјесме заиста српски народ, док је он сам у настанку пјесме имао споредну улогу, улогу медијума. Народ је за ту улогу из неког разлога одабрао њега, а онда нашао најпогоднији начин да му текст достави, ангажујући за тај посао најпогоднијег курира, горску вилу о којој се ту ради. Достава је ишла заобилазним путем, јер се вила најприје јавила у сну једном ветерану са Кошара, али он се није осјећао способним да запише шта му вила говори, па је телефоном позвао свог пријатеља пјесника и рекао му „Сањао сам вилу, брате, а није био сан. Била је ту. Видио сам је, брате. И Кошаре сам видио. Био сам тамо с њом. Тамо је била. Мораш то описати, ја не умијем“. И док је он то говорио, вила се одједном указала и Милаковићу. „И видио сам вилу, дошла ми је“, прича он. „Пјесму ми је донијела, не знам зашто мени. Тачније, тада нисам знао. Данас када је сви пјевају, а готово нико не зна име аутора, када је постала народна за мога живота, схватио сам да то и није моја пјесма. Ја сам само записао јецај“.
Промоција књиге ће се одржати 27. фебруара у просторијама Народне библиотеке Требиње од 18 часова.
