Електронска изложба о Јовану Дучићу

Поводом обележавања 150 година од рођења српског песника Јована Дучића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних дела и литературе о животу и стваралаштву песника и дипломате Јована Дучића, може се погледати од 29. јануара 2021. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Ненад Станојевић и Снежана Николић, а уредник је Селимир Радуловић.

Изложба је доступна и на веб-сајту БМС

У литератури о Јовану Дучићу до сада се помињало неколико година које су сматране годинама његовог рођења и то најчешће 1871, 1872. и 1874, али и 1869. година. У Дучићевој оставштини сачувано је „Увјерење,” с потписом пароха требињског, у којем се тврди да је песник рођен у „Подгливљу код Требиња дана 15. фебруара 1874. године.”

Песников отац, Андрија Дучић, из Подгливља, био је трговац у Требињу, учесник Херцеговачког устанка, у ком је и рањен, а као и син много година касније, умреће од упале плућа 1878. године. Млади Дучић у Требињу завршава основну школу, затим школовање наставља у Сарајеву, где је и завршио прву годину Учитељске школе. Наредне две године се налази у Сомбору на школовању и 1893. године положиће „јавни испит о учитељској способности”.

Са дипломом учитеља у српским основним школама, Дучић добија учитељско место у Бијељини, али га је убрзо изгубио. Не само код српске читалачке публике, већ и код аустријских власти, Дучић је препознат као песник и млади национални радник. Приликом претреса, полиција је међу његовим рукописима нашла песме „Ој Босно” и „Отаџбина,” због којих је оптужен за „сметање јавног мира и реда.” Затим је постао учитељ у Мостару, а већ следеће, 1895. године, оснива часопис за забаву, поуку и књижевност „Зора”, где постаје и главни уредник.

Потреба за проширивањем видика Дучића води у Женеву. На Филозофско-социолошком факултету уписује студије књижевности и филозофије. Током студија у Женеви објављује свој први књижевни есеј, прву песму у прози „Мала принцеза” („Српски књижевни гласник”, 1903), као и најважнији књижевни програм читаве српске модерне, „Споменик Војиславу” („Дело”, 1902). Јануара 1907. дошао је у Београд и постао „неуказни чиновник” са посебним задацима у вези са БиХ.

Поводом најаве аустроугарске анексије БиХ, српска влада шаље га у Рим да обавља пропагандне послове против аустроугарске политике. Тамо је објавио брошуру „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање.” У Српској књижевној задрузи објавио је збирку „Песме” (1908) и код „С. Б. Цвијановића” „Песме” (1911), за коју је добио награду Академије наука. Затим креће Дучићева интензивна дипломатска каријера. Прво се налази у дипломатској мисији у Атини, затим у Каиру, у Риму, у Букурешту, Будимпешти и Мадриду. Шпанију је коначно напустио 2. јула 1941. године и отишао у Лисабон, одакле је хидроавионом отпутовао у Њујорк, потом се сместио код Михајла Дучића у градићу Гери, у држави Индијани. Упоредо са дипломатском каријером, Дучић се бавио књижевним радом. Поред поезије, по којој је најпознатији, Дучић је писао и путописе, есеје и објавио је историографску студију о Сави Владиславићу, „Србину дипломати на двору Петра Великог и Катарине И.”

Од шпанске грознице разболео се 1. априла 1943. и убрзо добио запаљење плућа од којег и умире. Песникови посмртни остаци пренети су 13. септембра 1946. у Либертвил, где је сахрањен у порти манастира Светог Саве.

Пренос песникових земних остатака из САД реализован је тек септембра 1999. године. На брду Црквина, у Требињу, по угледу на Грачаницу, саграђена је црква Благовештење, у којој се данас налази Дучићево гробно место.

Извор: Библиотека Матице српске

Be the first to comment

Оставите одговор