У Народној библиотеци Требиње је у суботу организована мултимедијална видео презентација „Долина краљева – Епоха Немањића“ аутора Душана Тодоровића и одржано предавање „Kултурни идентитет Срба“ Јање Тодоровић.
Публициста и графички дизајнер из Београда Душан Тодоровић истиче да му је циљ био да средствима савременог медија визуелно оживи једну од најважнијих епоха у српској историји, вријеме наше најзнаменитије владарске лозе, која је Србијом столовала више од два вијека, те освијетли њен значај за државотворну историји, духовност, културу и умјетност код Срба.
„Жеља ми је била да људима млађе генерације, кроз савремене медије и модерну естетику, приближим живот средњовјековне Србије и да их заинтересујем за истраживање ове уистину занимљиве и веома богате епохе. И да ову епоху, колико је то могуће, не схватају само као прошлост, већ као трајање и савременост, зато што из различитих епоха ми заправо учимо идеје за битисање и у садашњости“, истиче аутор.
Презентацији је претходила Школа калиграфије, коју је организовало Српско удружења „Ћирилица“ Требиње у сарадњи са Народном библиотеком из овог града.
Требињски школарци, углавном основци, и ове године имаће прилику да науче више о традицијама српског писма и опробају се у ћириличном краснопису, кроз двије радионице, које ће водити калиграфи из Београда Татјана Јанковић и Снежана Ђурђевић.
Предсједик требињске „Ћирилице“ Весна Андрић каже да је велико интересовање за прву калиграфску школу потакло удружење да настави ову праксу и да овај пројекат кандидује код Министарства културе и информисања Републике Србије.
Већ трећи пут за пројекте требињске „Ћирилице“ подршка из матице није изостала.
„Свјесни смо да су двије радионице мало за неке дубље и шире захвате у тајне овог умјетничког заната, али је наша жеља да ђеци покажемо основе, поставимо темељ да би они могли касније да се надограђују са својим професорима и наставницима“, истиче Андрићева.
И занат и умјетност
Филолог и калиграф из Београда Татјана Јанковић каже да су радионице својеврсни времеплов у којем полазницима настоје да предоче како су и на чему писали наши средњовјековни преци, у вријеме када су рачунари и паметни телефони били тек далека будућност.
И без модерних технолошких новотарија, напомиње Јанковићева, до наших дана преживјело је огромно рукописно благо, које је побиједило све своје непријатеље – зуб времена, ратове, пљачкања, временске непогоде…
„Одшкринућемо врата те ризнице рукописног блага, те љепоте која говори о умјешности средњовјековног човјека и његовим умјетничким дометима. Kалиграфија јесте у првом реду занат – али је она у исто вријеме и механика и мистика. Ту вјештину која се преносила вијековима увијек прати и тај неки умјетнички искорак“, напомиње она.
Овај умјетнички занат није само вјештина обликовања слова, без обзира на садржај који њима саопштавамо. У калиграфији, појашњава Јанковићева, не може да се пише било шта.
„Kалиграфија не подноси празнословље. Она је драгоцјена сама по себи – и његује драгоцјеност. Kао што су народне мудрости, пословице, оно што је цивилизацијска тековина, што је преживјело све и важи и за човјека 21. вијека. Да не говоримо колико је она важна и за типографије – јер из калиграфије су проистекли сви савремени компјутерски фонтови“, истиче филолог и калиграф из Београда.