Послије стихова на Тргу пјесника, програм 59. Дучићевих вечери поезије настављен је разговором о језику на којем је Дучић стварао. У Народној библиотеци Требиње 6. новембра одржана је трибина „Још ријеч-двије о језику, роде“. О језичкој култури, његовању српског језика и очувању ћирилице говорили су проф. др Милош Ковачевић и проф. др Александар Милановић.
Ковачевић је подсјетио на то шта је Херцеговина дала вуковском књижевном језику и истакао да је то насљеђе и данас живо далеко изван њених граница. Осврнуо се и на различите називе језика на простору некадашње Југославије, износећи став да српски, хрватски, босански и црногорски са лингвистичког становишта чине један језик.
Посебну пажњу посветио је ћирилици, подсјећајући да је кроз историју била изложена прогонима управо као обиљежје српског идентитета.
„Ако бисмо изгубили ћирилицу, нестао би један од темеља националног идентитета“, рекао је Ковачевић, преноси Радио Требиње.
Ковачевић је указао и на разлику између стандардног језика и језика књижевности. Писац, како је објаснио, у свом дјелу може посегнути за ријечима и облицима изван језичке норме и тиме проширити изражајне могућности језика. Зато, према његовим ријечима, језик књижевности и стандардни језик треба изучавати засебно.
На снагу Дучићевог пјесничког језика подсјетио је Мирослав Алексић. О Дучићу је говорио као о пјеснику, дипломати и културном посленику који је обиљежио своје доба и своме завичају дао посебно мјесто у српској култури. Истакао је да Дучићеви стихови и данас имају шта да кажу о положају Срба на Балкану, а Требиње је издвојио као један од ријетких градова који свој развој заснивају на култури.