Ако мислите да је рад у библиотеци мирна оаза у којој се само лагано брише прашина са полица и с времена на вријеме тихо ућуткују гласнији корисници, позивамо вас на један ђир кроз зграду Народне библиотеке Требиње. Бити библиотекар у нашем граду не значи само носити наочале за вид и пунђу на глави, већ посједовати и неке вјештине искусног антрополога, информатичког стручњака и међународног дипломате. Јер можда нисте знали, али требињска библиотека ради пуном паром. Док балансирамо између сијасет пројеката, трудећи се да обезбиједимо нормалне услове за рад, ми изводимо праве мале акробације на сваком спрату зграде како бисмо испунили жеље наших корисника.
Позајмно и дјечије одјељење: Срце библиотеке
Све почиње у приземљу. Рад у позајмном одјељењу захтијева познавање књижног фонда али подразумијева и чисту примијењену „мудрологију“ јер, будимо реални, ту библиотекар мора у року од три секунде процијенити да ли корисник жели књигу да би побјегао од стварности или му само треба неко да га саслуша. Док саосјећајно слуша о томе како је комшијина мачка поново изгазила цвијеће у жардињерама или како је херцеговачки сарансак ове године подбацио, библиотекар клима главом и, попут врхунског читача људских душа, препоручује добар трилер или неки од увијек добродошлих класика. Док гледате како се лице корисника разведрава, а мрзовоља нестаје под налетом изненадне инспирације, схватите да градска библиотека не служи само за ширење писмености, већ и за очување добрих комшијских односа и породичног мира у најјужнијем граду.
Kорак даље је дјечије одјељење, гдје се води стални рат између сликовница и технологије. Наравно, ово одјељење има и своју скривену, спасоносну функцију за преуморне родитеље данашњице, који ово мјесто користе као својеврсну рехабилитациону зону. Док библиотекари храбро воде битку са „тачскрин“ генерацијом, маме и тате овдје дођу да мало одморе, доживе праву нирвану и десетоминутни ресет душе.
Читаоница: Дан и ноћ, јинг и јанг
Ова, убједљиво најљепша просторија у библиотеци, са неодољивим погледом на градски парк преко дана функционише као храм тишине у којем студенти неуморно уче и записују биљешке. Библиотекари ходају на прстима, дисање је сведено на минимум, а звук окретања странице звучи као грмљавина. Али чим сунце зађе иза требињског крша, наступа трансформација! Читаоница скида наочаре за вид, поправља пунђу и облачи свечано одијело. Столови се склањају, редови столица слажу, а простор постаје центар културног живота града: организују се књижевне вечери, промоције и изложбе. Исти они библиотекари који ујутро угађају студентима и обезбјеђују мир у читаоници, увече постају шармантни домаћини, тј. домаћице, који афирмисаним и неафирмисаним ауторима помажу да њихова писана ријеч угледа свјетлост дана, односно ноћи.
Интернет читаоница иза кулиса: Техно-хаос, хијероглифи и двије велике мисије
У интернет читаоници влада вјечити техно-хаос. Ту су наши информатичари и дигитализатори са задатком да спашавају културну баштину, пружају услуге штампања, прекуцавају текстове из рукописа (што захтијева вјештине дешифровања хијероглифа) и стрпљиво помажу старијим суграђанима да „уђу на тај интернет“ и сазнају шта има ново у граду.
На истом спрату, у обје читаонице и у дубокој концентрацији, испред екрана сједе наши каталогизатори. То су људи који неуморно уносе податке о приспјелим књигама у посебну базу података, наш чувени Кобис, и с пажњом лупају печате и лијепе наљепнице, обиљежавајући сваку књигу као територију знања. Тренутно имају двије важне мисије: каталогизацију библиотеке блаженопочившег владике Атанасија Јевтића и припрему штампаног каталога Дучићевог легата. Пјесникова лична библиотека броји преко шест и по хиљада библиотечких јединица, а каталогизатори вриједно раде како би израдили савршен каталог ове непроцјењиво важне колекције, осјећајући се као да лично разговарају с пјесником и договарају се око овог подухвата.
Легат Јована Дучића: Наше национално благо
Врхунац сваке посјете библиотеци јесте сам улазак у просторију гдје се чува лична библиотека нашег најславнијег Требињца. Е, ту престаје свака шала и јужњачка опуштеност, а почиње зона дубоког страхопоштовања. Ући међу Дучићеве књиге посебан је доживљај – ту се зуби стискају, стомак утишњава и имате осјећај да су кихање и кашљање строго забрањени социјални прекршаји. Просјечан Херцеговац, који иначе има став да све зна најбоље, пред овим полицама нагло утихне. Док гледате књиге из 16. вијека које су преживјеле многобројне ратове, неколико режима и прекоокеанске селидбе, хвата вас паника да ћете их оштетити самим својим погледом. Посебан изазов је чињеница да је Дучић скупљао наслове на чак дванаест свјетских језика. Из легата излазите на прстима, са олакшањем, поносни што смо културна велесила, али и срећни што напољу коначно можете гласно да проговорите и саберете незаборавне утиске.
Поткровље свуда у свијету: Космополитска кошница и језичка оаза
Ако се попнете у поткровље, улазите у зону полиглотизма. Ту је смјештено одјељење за страну књигу са колекцијама на енглеском, руском, шпанском, њемачком и неким мање заступљеним језицима. Нема тог странца који туристички дође у Требиње на бициклу или са огромним руксаком на леђима, а да неким чудом не нањуши ову оазу добре књиге. На истом спрату је и Амерички кутак који око разних пројеката окупља омладину Источне Херцеговине. Професори језика на овом спрату воде и курсеве за све оне који желе отпутовати на далеке дестинације, а да не морају махати рукама када желе на прекоокеанском лету наручити пилетину. Kроз разне програме Амерички кутак већ годинама дијели информације, организује презентације и на тај начин шаље наше средњошколце и студенте преко океана на размјену или студије, па у шали тврдимо да смо ми главни кривци што нам омладина одлази.
Садржаји за најмлађе: Дјеца и библиотека
Признајте да сте бар некада помислили како је библиотека мјесто гдје само свраћају пензионери и понеки залутали студент. У нашем случају – варате се. Сваки радни дан ходницима библиотеке одјекује граја најмлађих суграђана, спремних за озбиљне лекције из „сваштарења”. Пажљиво осмишљене активности за дјецу прерастају у спој позоришне сцене, дипломатске академије и полигона за језичку гимнастику. Овдје се прво учи шта значи бити прави мали каваљер и дама, јер лијепо понашање никада не излази из моде. Одмах након бонтона прелази се на глуму и изражајно читање, па текстови оживе са толико драме и емоција да би им и професионални глумци позавидјели. А када на ред дођу брзалице, настаје прави језички ролеркостер! Језици се плету, „риба риби гризе реп”, а смијех одзвања међу полицама толико гласно да се чак и Јован Дучић на свом портрету, окаченом у легату, благо и поносно смјешка, задовољан што његови најмлађи Требињци расту у граду који воли и чува сву ову лијепу ријеч.
Kанцеларија над канцеларијама: Kад ће плата?
На све можемо заборавити, али на једно важно одјељење не смијемо – рачуноводство. То је канцеларија у коју сви ми запослени, без обзира на то са ког смо одјељења, бар једном у мјесецу провиримо. Сви улазимо са потпуно истим, чежњивим изразом лица и једним јединим питањем, понекад и два: „Кад ће плата?“ или „Подигао бих кредит. Је л’ може?“.
Наша рачуновођа тада преузима улогу мађионичара и дипломате. Она мора наћи стотину креативних начина да нам саопшти сурову истину – да плата неће још, али да је „изгледа на путу“, „А за кредит ћемо видјети“. Иначе, ово одјељење је јако битно за функционисање наше библиотеке, јер признаћете, нико не воли неплаћене рачуне.
О управи, опрезним ријечима и чистоћи наше библиотеке: Ко коси, ко хода по јајима, а ко воду носи?
Прича о библиотеци без помињања менаџмента била би као књига без хрпта – јер неко мора ту да се пита и држи све те странице на окупу. Наша директорица посједује јединствен таленат за подизање адреналина: сазове састанак под ознаком „хитно”, погледа нас значајно и испали: „Да чујем, које су вам нове идеје?“. Док ми још покушавамо да се сјетимо јесмо ли пошли или дошли, већ смо добили рок за реализацију који је истекао „јуче“. Будући да ова жена има ту пожељну особину да искрено воли и цијени добру шалу, усудила сам се да се мало поиграм ријечима на њен рачун. Признати се мора, она углавном показује слух за наше захтјеве, како оне оправдане, тако и за домишљате. Ипак, како би тај њен слух остао оштар и за наше будуће замисли, ауторка овог текста је неодлучна да ли да стане на кочницу, или пак дода гас и крене у претицање, са брзим погледом у ретровизор, дозом дипломатске пажње и осмијехом на лицу. А сутра ћемо видјети да ли је била пуна линија.
А смијеха нам у библиотеци не фали ни када говоримо о доброј вили нашег колектива, баш оној која се брине за чистоћу простора у коме радимо. Јер неријетко имамо ситуацију да су подови библиотеке управо орибани и цакле се као огледала, а онда неко од нас баш тада одлучи поћи до сусједне канцеларије, те загаца у мокро и упропасти сав њен труд. Ту падну неизбјежне критике, мада увијек кроз салве извињења, али и пратећи цунами смијеха који изглади ствар ваљајући се низ ходнике.
Двориште библиотеке: Ботаничке догодовштине и љетна културна позорница
Посебна прича је наше двориште, које је од прошле године добило и ново рухо. Поред разноликог медитеранског растиња ту поносно пушта коријење и једна маслина, а у колективу већ разматрамо како ћемо у годинама које долазе циједити сопствено, екстрадјевичанско библиотечко уље па да се хвалимо по граду и својим пољопривредним вјештинама. Док маслина слуша наше планове, стрпљиво чекајући да се сјетимо да је оберемо, преко пута ње пати наша стара дама – раскошна хортензија. Она је највећа краљица драме у нашој, тј. испред наше установе. Толико воли воду да се, чим мало упекне звиздан, а ми је заборавимо залити, истог тренутка драматично оклембеси и покуњи, као да преживљава најтежу егзистенцијалну кризу у историји књижевности. Ипак, када падне мрак, наше двориште и башта кафића која се наставља на њега постају права магија. Спајамо се у јединствену љетњу културну позорницу, гдје се уз мирис и шарм требињске ноћи организују књижевни сусрети и промоције, па тако успјешно доказујемо да добра књига и пријатан амбијент иду руку под руку.
Мушкарци у матријархату: Опстанак у женском царству
Опростићете, али морамо се осврнути и на један сегмент демографске слике нашег колектива. Ми смо, наиме, у огромној већини женски тим, права мала културна тврђава матријархата. У тој женској империји статус истинског националног хероја има наш једини стални колега библиотекар, којем би због свакодневног преживљавања с нама женама требало додијелити посебан орден за храброст или бенефицирани радни стаж. Да ствар буде забавнија, тренутно су ту и двојица колега приправника. Њима није нимало лако док покушавају да похватају све наше расправе о књижевности, маслинама, хортензијама и моди, па с времена на вријеме имају онај препознатљиви, преплашени израз лица који говори: „Помагајте, како се одјављује приправнички ангажман?“. Шалу на страну, морамо их похвалити – држе се мушки и сјајно балансирају у овом женском микрокосмосу!
Мислим да сте до сада увидјели да бити дио тима Народне библиотеке Требиње значи радити више послова у једном радном дану, упознавати различите карактере, како колега тако и корисника, а на крају дана се слатко насмијати свему томе. Јер док год постојите ви који гутате књиге, а рачуноводство обећава да плата стиже, ми смо ту да спашавамо културу нашег града – страницу по страницу, печат по печат, брзалицу по брзалицу!
Умјесто закључка: Дођите по књигу, нахраните душу
Када се све сабере – и наша понекад жедна хортензија, као и маслина од које много очекујемо, те наши заиграни малишани који нам радо долазе, јасно је да Народна библиотека Требиње није само зграда са књигама. Ми смо један живи организам који дише заједно са овим градом. Зато, сљедећи пут када свратите до нас, у ону лијепо освијетљену камену зграду преко пута градског парка, сјетите се да особа иза пулта која вам с осмијехом пружа књигу истовремено у глави рјешава софтверску кризу, гања заборавне дужнике, анализира ваше жеље, планира културно љето и броји дане до плате. Ипак, дођите нам, позајмите нешто за читање, а ако вам не буде до тога – слободно нам се придружите да заједно залијемо хортензију или вирнемо у Дучићев легат. Чекамо вас с печатом у једној и књигом у другој руци, те развученим осмијехом на лицу и надом да ћемо лијепо попричати, разумјети се и насмијати уз пажљиво одабрано, квалитетно штиво. Добро нам дошли!
Ана Влатковић, Народна библиотека Требиње