Организовано књижевно вече „Небеске капије“ – омаж пјесницима који више нису са нама

У Народној библиотеци Требиње поводом Свјетског дана поезије, Удружење књижевника Републике Српске, подружница Требиње приредило је књижевно вече посвећено пјесницима из знамените збирке „Сунчане капије“ који нису међу живима. Представљено је стваралаштво Тодора Дутине, Радослава Братића и Меха Бараковића.

Тодор Дутина био је српски књижевник, дипломата и први уредник СРНЕ. Професор књижевности Олгица Цице сјећа се Дутине из њених и његових пјесничких почетака у Удружењу младих пјесника „Свитања“.

„Тодор је израстао у самосвојног, оригиналног, модерног, пјесника слободног лета, који испод своје једноставности носи богатство посебне лирске струне и широку лепезу тема. Он широм отворених очију корача свијетом и уочава све што је битно. Дутину дубоко погађа све лоше што се догађа у човјеку, животињи, свијету. Љубав је за њега нуклеус из кога ниче и расте смисао, породица је оаза у којој смо живи. Снажно је изражена чежња за родним крајем који се гаси у сјенци ‘великог свијета’. Идилични свијет свог села из кога су га одвели снови, пореди са цивилизацијом у којој су му ти снови свенули“, рекла је Цице.

Професор др Божо Милошевић истиче да се преко педесет година у српској култури пише и прича о Радославу Братићу једном од најславнијих књижевника из Источне Херцеговине.

„Он је један од најбољих приповједача и романописаца друге половине двадесетог вијека. Нема те награде из књижевности у српској култури коју Братић није добио за романе и приповијетке. Почетак његовог стваралаштва је поезија. Он је био као прво отворен дјечак, па онда младић и на крају озбиљан писац који је био стваралачки надарен и смио човјек који се дохватио најзначајнијих тема, а при томе је био комуникативан књижевник. Његове приповијетке, а нарочито из Херцеговине  су питко написане. Истовремено зна да унесе хумор, а да уведе и читаоца и писца у текст. Тако ћете се одушевити, а не само књижевно сазнати. Значи да је на естетски начин изражено, а исто тако катарзичку и самосвјесну вриједност. Кад прочитате више тих ствари онда се запитате и о свом животу као и животу око себе“, нагласио је Милошевић.

Др Доброслав Ћук говорећи о Меху Бараковићу је истакао да се са овим пјесником зна од 1966. године када је дошао у требињску гимназију.

„Он је тада студирао у Дубровнику и ми смо га доживљавали као пјесника иако  није имао ниједну објављену збирку. Прва његова збирка, то јест заједничка збирка шест пјесника (међу њима Братић, Дутина) су ‘Сунчане капије’. Мехо је био прави пјесник. Један друг ми је рекао.’ У једном тренутку сам помислио да би сви пјесници требали да изгледају као Мехо’. Дружили смо се на књижевним вечерима код нас и у Црној Гори, а 1969. године били смо заједно на поетском маратону у Сарајеву. Ја сам Меха волио да слушам његове пјесме, а 1972. године је објавио своју прву збирку пјесама названу ‘Азил’у Сарајеву“, казао је Милошевић.

Уводну ријеч дао је проф.  Др Радослав Милошевић, а модератор књижевне вечери била је Здравка Бабић.