Требињска Народна библиотека је на радост бројних љубитеља стихова била домаћин пјесничко-музичке вечери Пера Зупца и његовог сина Милоша.
Захваљујући Милошевом бенду који се састоји од врхунских музичара и кантаутора из Новог Сада, публика је могла чути стихове чувених пјесника у пратњи двије акустичне гитаре, бас гитаре и перкусија.
Пјесничко-музичко вече „Жива реч – Перо и Милош Зубац“ које се одржало у оквиру Требињског културног љета, конципирано је као гостовање двојице пјесника, оца и сина, с јединственим умјетничким програмом који чине говорна поезија, пјесме изведене уз гитару у којима се као јунаци појављују многе велике стваралачке личности из прошлог стољећа.
Према ријечима Пера Зупца, има тумачење да нико не живи у свом завичају јер завичај постоји само када се из њега оде.
„Свом завичају се враћам не тако често у мојим годинама. Кад прилазим Гацку и видим то камење и земљу свом сину кажем ево то је Херцеговина. Човјек има сасвим другачији осјећај кад види то плавило. У Требињу нисам био 50 година. Посљедњи пут био сам на Требињским вечерима поезије“, рекао је Зубац.
Са свега двадесет година написао је поему “Мостарске кише” која је прославила и њега и Мостар. Ову пјесму носи на својим леђима готово 60 година, али каже да му је она више дала него одузела.
„Мостарске кише сам објавио у Загребу 1965. године и већина текстова о мени говори да ми је то најбоља пјесма. Сматрам да људи нису имали прилику да ме дочитају, а неки опет да је довољно да сам написао пјесму која је у СССР објављена у 20 милиона примјерака. Али, ја сам и даље наставио да пишем и волим ту љубавну пјесму“, истакао је Зубац.
Добитник је низа награда попутб„Змајевих дечјих игара” за књижевност за дјецу, Златне чаше манифестације „Чаша воде са извора”, награда ослобођења Војводине, повеље Удружења књижевника Србије, повеља Удружење књижевника Србије за животно дјело те награде Горанов вијенац…
„Кад сам погледао у једној својој књизи колико сам награда добио, уплашио сам се, али кад човјек има више награда него година онда мало стане. Немам Дучићеву“, са осмијехом на лицу говори Зубац.
Као дјечак маштао је да буде морнар и није писао пјесме.
„Сједим на зиду са својим покојним братом и мој друг из дјетињства Рајко Петров Ного узима микрофон у руке, јер је тада било популарно ‘Покажи шта знаш’ (неко пјева, неко прича, неко изводи мађионичарске трикове) и каже двије пјесме. Једна је била о оцу, а ја сам питао брата зна ли да Рајко пише пјесме. Он ми је одговорио да не зна, а ја сам мислио да само дјевојчицама пишу пјесме. У морнаре нисам отишао јер сам имао једну спортску повреду, а желио сам да будем фудбалер“, објаснио је Зубац.
Милош Зубац је истакао да годинама уназад наступа са својим оцем широм региона.
„Мој отац и ја проводимо вријеме заједно које можда нисмо проводили кад сам био дјечак, а он пуно радио. Још боље се упознајемо и доста могу да чујем онога што раније нисам чуо на путовањима, али и он може да чује од мене који сам порастао у човјека. Добро проводимо заједничко вријеме“, рекао је млађи Зубац.
Публика која је попунила башту испред Народне библиотеке уживала је у двочасовном програму који је био пуно емоција, а често је прекидан аплаузом.
Покровитељ вечери је био Град Требиње.