Требињска библиотека чува легат великог српског пјесника: Тајне Дучићевог ума и живота

Није имао насљедство, ни богату породицу. Све што је стекао стекао је својим умом и писањем. Дучић је Требињцима одличан примјер да се образовањем може успјети.

Казала је то у разговору за „Глас Српске“ Љиљана Нинковић, библиотекар Народне библиотеке Требиње, говорећи о легату Јована Дучића, који чува ова установа. Посјетили смо ту богату ризницу поводом 150 година од рођења великог пјесника, а из књига које је поклонио библиотеци можемо закључити да је био полиглота, да је волио књиге и држао до образовања.

„Задивиле су ме књиге из умјетности. Кад је путовао у неку земљу, читао је књиге из историје, умјетности, религије и права те земље. Пронашли смо у његовој заоставштини и план града Рима. Студиозно се припремао и прије него што би ступио на дужност. Био је невјероватан човјек“, објаснила је она.

Како је казала, Дучић је потицао из сиромашне породице, почео је као писар, па је постао секретар, отправник послова, конзул и догурао до амбасадора.

„Био је штедљив, куповао је књиге и финансијски помагао родбину. Говорило се да је Дучић био боем, али по свему што је оставио иза себе видимо да је штедио од плате и улагао у умјетност и образовање. Није се стидио поријекла, свуда је с поносом истицао да је из Требиња. Зато га Требињци воле“, објаснила је Нинковићева.

Према њеним ријечима Дучићев легат у Народној библиотеци Требиње има 6.652 библиотечке јединице, од чега су 5.500 монографске публикације, а остало чине серијске публикације и друга библиотечка грађа.

„Библиотека је подијељена на требињски и амерички фонд. Требињски чине публикације које су 1941. стигле у Требиње из Португалије, прије Дучићевог одласка у Америку, а грађа која чини амерички фонд у Требиње је дошла из Америке 1961. године“, рекла је она.

Додала је да су у Дучићевој библиотеци публикације на 12 језика и то највише на српском и француском.

„Библиотека је састављена, углавном, од стручних књига и намијењена је, научним радницима и истраживачима. Доступна је свима и може се користити само у просторији библиотеке Требиње, гдје се налази“, казала је Нинковићева.

Објаснила је да је 1964. године у Требињу боравила стручна екипа коју је сачињавало 18 библиотекара из Београда и Сарајева који су урадили стручну обраду Дучићевог легата.

„Та експретска група је одлучила да ово буде музеј библиотека и да се формирају одређене групе. Главни критеријум им је био језик на којем је књига написана. Прву групу легата чине Дучићева сопствена дјела, а ми немамо сва дјела, јер је он када је кретао у Америку понио све своје књиге“, навела је Нинковићева.

Истакла је да другу групу чине књиге које је пјесник добио на поклон те да оне имају посвету домаћих писаца, савременика, али и страних стваралаца.

„Међу писцима који су му слали књиге са посветом су Иво Андрић, Вељко Петровић, Растко Петровић, Тин Ујевић, Владимир Назор, Милан Кашанин, Јован Скерлић, те Богдан Поповић. Посвета Милана Кашанина је на мене оставила посебан утисак а она гласи: ‘Господину Јовану Дучићу, министру по каријери животу и поезији, за примјер који је свима дао и за пријатељство којим ме је почаствовао’“, испричала је она.

Говорећи даље о Дучићевом легату објаснила је да трећу групу чине књиге које могу да се користе само у читаоници. Она обухвата енциклопедије, лексиконе, приручнике и рјечнике.

„У овој збирци су књиге из различитих области на разним језицима. Истичу се књиге из историје и умјетности по чему се види колико је та област људског стваралаштва привлачила Дучића. Дјела која чине ту збирку у вези су са разним епохама и народима. Ту су и историје књижевности, рјечници, те књиге из права, религије, етике и естетике. Све то је њега интересовало“, истакла је Нинковићева.

Да је Дучић све књиге ишчитавао види се, јер је оловком подвлачио и на маргинама страница записивао биљешке.

„Хтио је да учи. Био је дипломата и учествовао је на многим скуповима. Када се тамо расправљало, он није желио да буде пуки посматрач, него да активно учествује у разговорима“, рекла је Нинковићева.

Гледајући књиге у овој библиотеци стичемо много ширу слику о Дучићу. Студирао је философију и књижевност, а у библиотеци можемо видјети његове студентске биљешке са студија философије.

„Четврту групу чине књиге на француском језику. Ова група је најбројнија, ту је 2.000 књига на француском, с тим да једну подгрупу чине књиге француских писаца, а другу страних писаца преведених на француски. Пету чине дјела писаца као што су Алекса Шантић и Ђура Јакшић, али и дјела на бугарском, румунском, руском и старословенском језику“, објаснила је она.

Легат красе и његови рукописи, а у библиотеци постоји дио књиге „Благо цара Радована“ у рукопису, те његове пјесме и препјеви на француски и њемачки. Библиотека чува и његову преписку са више од 350 писама.

„Писма је добијао на српском и осталим језицима, а највише на француском. Француски је био језик дипломатије па је зато имао и највише књига на том језику. Занимљива су писма његове полусестре Соке Андрић и његових рођака из Америке. Имамо и једно писмо које је Дучићу писао Алекса Шантић 1911. године. Пише га усамљен човјек који није видио света као Дучић, који је сам изабрао да тако живи. Шантић пише: ‘Много пута сам ти завидио, драги мој Дука, и помислио сам да и ја одем у свет као и ти’. Ријеч је о дирљивом писму“, казала је Нинковићева.

Интересантно је писмо Вељка Петровића који се Дучићу обраћа ријечима: „Драги Дука“ и „Дукисимо“ из чега се види да су били блиски пријатељи.

„Много је писама из народа. Неке школе га моле да код министра просвјете одобри новац за реновирање, моле га за допринос да се направи зграда за ‘Коло српских сестара’ или за споменике. Из Требиња су га молили да пошаље саднице за градски парк. Људи су му писали да им запосли дјецу, најчешће сина јединца, јер ако се не запосли у Требињу, отићи ће“, испричала је она.

Додала је да се из преписки види да се људи захваљују за разне ствари које им је учинио. У легату је и писмо које је књижевница Исидора Секулић послала великом српском пјеснику. Причало се да је била заљубљена у Дучића, али у овом писму она пише о књижевности.

„Дучић није заборављао да се дружи, имао је широк круг људи са којима се дружио и то из различитих сфера друштвеног живота. Проводио је вријеме са обичним људима, као и са званичницима. Родбину није заборављао, он је био човјек који је све стизао“, закључила је Нинковићева.

У Републици Српској нико нема овако вриједну збирку, јер је овдје ријеч о стручној библиотеци, која је намијењена научним радницима и истраживачима.

Љубавно писмо

Међу препискама које се чувају у библиотеци наишли смо и на љубавно писмо које Дучићу пише једна Милица давне 1930. године. Пита га зашто јој не пише и моли га да јој се јави. Пише му о својим болима, како не може да спава и како жели да се одсели из мјеста, јер је све на њега подсјећа. Она га пита када ће доћи и да ли уопште планира да дође. Пише: „Дука, хоћеш ли доћи? Макар само да те видим још један једини пут. Б. ми је рекао да ти све брзо заборављаш и имао је право. Свеједно, ако ме не волиш, волео си ме пуно, пуно, ја сам за то сигурна, као што сам сигурна да ме сада више не волиш“. Преписку завршава ријечима „Волим те, Дука, волим, волим“.

Најстарије књиге

Нинковићева је истакла да се у групи књига на италијанском језику налазе и три најстарије у овој библиотеци.

„Најстарија је из 1565., а то је дјело ‘Коментари о најпознатијим мјестима у Европи’ Лудовика Ђиркадинија, с посебним освртом на Холандију. Ту је и ‘Бесни Орландо’ Лудовика Аријоста из 1573. Трећа је из 1601. године, а то је ‘Опис Напуљске краљевине’ Шпијоне Марцеле“, рекла је она.

Глас Српске

Be the first to comment

Оставите одговор