Синоћ је у Требињу, у простору иза Народне библиотеке у Требињу одржана промоција књиге ”Приче из ратомира” – књижевног првјенца Ратомира Мијановића. Простор оивичен каменом, каква Херцеговина заправо и јесте, био је мали да прими све заинтересоване за ову несвакидашњу промоцију. Ријетки су писци који имају ту част да им на промоцији учествују ликови из прича, а синоћ су ликови Ратомирових прича својим присуством једну обичну промоцију претворили у буру емоција, сјећање је навирало попут лаве а та врела магма испуњена емоцијама и непатвореном љубављу ”окупала” све присутне. Велики број Требињаца али и Невесињаца, Билећана, Гачана, Љубињаца, једном рјечју Херцеговаца, учинио је претходну ноћ незаборавном. Требиње не памти овако посјећену промоцију, а не треба говорити да су се у претходном периоду у граду подно Леотара представљали многи познати и признати књижевници. Оригиналан концепт промоције је додатно утицао на општи утисак, а утисак свих присутних био је да присуствују једном величанственом догађају. Ваздухом се ширио мирис барута, рата и као да су се могли чути сви ти крици, мртвих а и живих, крици за ишчезлим временом, апсурдом рата, они преживјели су послали снажан крик упућен мртвим друговима, а као да су они мртви једнако снажним криком поздравили преживјеле… Ко је, на крају крајева, боље прошао, упитао се на крају промоције и сам аутор, мртви су заувијек уклесани у камен ове земље, а преживјели су неријетко изопштени, обесправљени и нажалост напуштени…
Требињски новинар Ратомир Мијановић недавно се представио дебитантском књигом ”Приче из ратомира”, књигом која је испричала 23 истините приче из рата, приче обичних херцеговачких бораца, махом младића. Књига је изашла из штампе 4.8. текуће године, на Мијановићев рођендан, а након одређених проблема везаних за промоцију књиге у ауторовом родном граду, она се ипак догодила синоћ, 19.9. 2018. године. Промоцији у организацији Народне библиотеке Требиње и Града Требиња, присуствовало је више стотина гледалаца, а атмосфера на овом, како су га синоћ многи назвали, празнику књиге, била је ријетко виђена. Промоцији су присуствовали бројни ликови Ратомирових прича, а и породице оних чија се судбина нашла у ”Причама из ратомира”, а који нажалост нису преживјели. Све је мирисало на ратомир, јер нема прича о рату, без прича о миру и обратно. Бујица емоција присутна код свих учесника ове промоције (јер сви присутни су синоћ заправо били и учесници промоције) расла је из минута у минут, а сав тај камен којим је окружен простор иза Народне библиотеке Требиње, као да је упијао све те приче, сузе, сјетне осмјехе чувајући присутне и спајајући их са онима који из оправданих разлога више нису са нама. О самим причама Ратомира Мијановића тешко је говорити, оне једноставно траже да буду прочитане, а интернет магазин Моја Херцеговина је недавно објавио интервју са аутором, који говори доста о Мијановићевој књизи и околностима у којима су настајале све те приче (укупно 23).
Они који су говорили о Ратомировој збирци, а међу њима су свакако најупечатљивији били Миодраг Љумо Хрњез и Александар Сарић Сара – јунаци књиге ”Приче из ратомира”. Хрњез и Сарић су говорили о свом ратном другу, његовим причама које је скупио у свом деби издању, говорили су о рату, прижељкујући да будући нараштаји живе искључиво у миру. Љумо Хрњез је ”Приче из ратомира” сликовито описао као дворац са 23 одаје које зраче љубављу, искреношћу и топлином, препоручивши читаоцима да пажљиво читају приче и да посебно размисле о ономе што није написано али је наговјештено, јер ”приче брата Рата више говоре својим бјелинама но ријечима”. Додао је да је Ратомир ову збирку више пута оплакао, попут многих који су је читали, те да су то оне духовне сузе које оплемењују и просвећују. Рекао је да у свом дебију Ратомир води борбу између новинара и писца али да навија за Ратомира писца.
Александар Сарић Сара, Мијановићев ратни али и послијератни пријатељ, говорио је да ове истините приче које је аутор скупио и уобличио су заправо исповијести обичних људи, који су у то ратно вријеме били спремни на бројна одрицања, примјетивши да из готово сваке приче излази једна хришћанска врлина – љубав, пожртвованост, праштање, родољубље, доброта, поштовање… На крају свог обраћања присутним пожелио је да будући нараштаји одрастају искључиво у миру, што представља основну поруку и мисију синоћње промоције.
Иако не волим суперлативе, тешко је промоцију одржану синоћ у Требињу описати без суперлатива. Како другачије описати мук присутних док се са разгласа одвијала радио драма ”Партија билијара” (у тумачењу Дарка Куртовића, Небојше Колака, Зорана Јакшића и моје маленкости, уз нарацију Ратомира Мијановића) или ”Дјечак са коте 243” (уз Мијановићеву нарацију, улоге тумаче Момир Бркић и Ратомиров син Балша, који је својим учешћем дао посебну симболику и оплеменио једну од најснажнијих прича цијеле збирке)? Како другачије објаснити присутним онај осјећај присутности још некога, неке невидљиве силе, осјећаја којем се многи нису могли одупријети, осјећај присутности свих тих јунака Ратомирових прича. како описати предивну требињску омладину која се представила поезијом и прозом? Како уопште описати сав осјећај који је прожимао присутне, без обзира на разлике у годинама, схватањима и животном искуству? Како описати Ратомирову одлуку да новац од свих књига које се продају на промоцији уплати за лијечење дјечака Луке Бајата из Љубиња и Удружењу ”Сунце нам је заједничко” ( а синоћ су продате 52 књиге, дакле скупљено је 520 конвертибилних марака)? Како описати наступ требињског бенда ”Кругови у житу” који су интерпретирали двије пјесме култног ЕКВ-а и Милана Младеновића, по коме једна прича и носи име? ”Круг” и ”Очи боје меда” су пјесме, заправо химне те генерације коју је рат дочекао хињски, на кварно, којима је рат прекинуо нормалан, сврсисходан живот ондашњих дјечака, убацивши их у вртлог из којег нико није изашао као онај стари, предратни. Сви ти борци, углавном момчићи, ћосави и спремни за разне акције али за ратне не, преко ноћи су одрасли и постали јунаци једног времена. О свим тим момцима, њиховим породицама и пријатељима говоре ”Приче из ратомира”.
Неки су животом платили, а неки су платили скоро па животом, иако су извукли живу главу из рата. Ти преживјели борци, младићи који су својом храброшћу ”маркирали” камен по коме сви ходамо, траву коју газимо и асфалт којим сумануто журимо, задужили су све нас а највише оне који владају, а често забораве улогу и допринос бораца. Они који су имали несрећу (или срећу?!) да не преживе рат, они су остали заувијек у сјећањима ратних другова, породица и пријатеља, а и власт их се сјети бар једном или два пута годишње, када одају почаст страдалим. Преживјелих се мало ко сјети, осим истих оних ратних другова чија сјећања не блиједе а сигурно неће ни изблиједити још дуго, дуго. Управо су Мијановићеви ратни другови дали посебан печат синоћњој промоцији, а њих је било доста. Те громаде нису могле остати непримјећене, а и оне громаде које живот положише као да су стајале раме уз раме са Саром, Љумом, Тодором и осталим припадницима невесињске чете ”Ћићолина”, те свим оним који су посредно или непосредно постали јунаци ”Прича из ратомира”. И заиста… Нема прича о рату, без прича о миру. Све приче о рату су приче о миру, или бар сјећање на мир, а у миру се присјећамо ратних прича бојећи се да нам се опет не догоде… Нека живи наша омладина у миру, њој је ова предивна вече и била понајвише посвећена! Што се тиче промоције, Ратомир и сви јунаци његових прича су заслужили овакво вече, заправо, то је оно најмање што су заслужили!
ПС А Бане? Бане и њему слични свакако нису дио ове приче…
Игор Сврдлин/Моја Херцеговина