У Народној библиотеци Требиње, промовисана је збирка поезије Миленка Јевђевића под називом „Зрно кремена“ и одржано књижевно вече.
Промовисана је књига коју чине родољубиве, завичајне и љубавне пјесме, сабране у протеклих 15 година ауторовог рада.
Миленко Јевђевић истиче да се књига састоји од пет циклуса који се међусобно допуњују.
„У дивном граду Требињу, вечерас сам промовисао моју збирку, књигу која се састоји од 60-так пјесма. Ту је све што сам сабрао и што чини печат мог живота. Први циклус чини родољубива, патриотска поезија, потом слиједи циклус завичајне поезије и разне варијације углавном љубавне поезије“, наводи аутор.
Истиче да је све своје пјесме писао да их говори, рецитује својој публици и својим пријатељима, те да су му све подједнако драге. Живот је његова истинска инспирација.
„Одакле би пјесник црпио инспирацију него из живота-све од тих младалачких дана када сам се отиснуо у Војну гимназију у Београд, послије службовао у много градова, скрасио се у Бањалуци, а постојбином сам са Романије. Када је човјек млађи његови стихови су посвећени темама из тог животног доба, а што нам више боре освајају лице, тако нам и стихови бивају избрушенији, мудрији, имају дубљу поруку. Пјесме су увијек младе и нађу пут до својих читалаца и слушалаца“, каже Јевђевић.
Олгица Цице, поетеса, прозаиста и професор српског језика и књижевности из Требиња, говорећи о Јевђевићевој поезији, наводи да је импресионирана начином како он говори своју поезију те да је ријеч о једном изграђеном, зрелом пјеснику.
„Први циклус се зове „Рапорт“ и то је пјесников поглед на рат, на послијератно вријеме гдје врло реално гледа на ситуацију. У неколико пјесама ламентује над својим палим друговима и пита се да ли су узалуд пали. Није случајно што је ова поезија на првом мјесту јер Јевђевић отаџбину ставља на прво мјесто. Ту је и циклус који је посвећен родном крају у коме говори о пустошењу села. Касније се више базирао на љубав коју доживљава као смисао живота, тај циклус је умјетнички најврједнији, љубав је тема, жена се доживљава као љепота, потреба, сјај, смисао и на неки начин ми личи на оду жени и оду љубави“, појашњава Олгица Цице.
Здравка Бабић, пјесникиња и секретар Удружења књижевника РС-Подружница Требиње, која је била модератор књижевне вечери, је истакла да је Јевђевић пјесник са једном витешком, војничком, поетском ријечју.
„Књига Миленка Јевђевића није само поетска збирка, она је духовна повеља завјета, књига памћења и књига благодарности. Већ њен наслов носи дубоку симболичку равнотежу. Зрно је симбол живота, почетак нашег човјековог пута. Кремен је камена воља, искра што брани огњиште, срце које не попушта пред тамом. Тек у њиховом сагласју јавља се човјек који зна да стоји усправно и да љуби смирено“, наводи Бабићева.
„Зрно кремена“ је четврта Јевђевићева књига поезије, а објавио је још једну књигу приповиједака.
На књижевној вечери је наступила и Марија Ратковић, етнопојац.
Миленко Јевђевић рођен је 1963. године у Рогатици. Основно образовање стекао је у родном граду, а школовање наставио у Београду, гдје је завршио Војну гимназију, Војну академију и Генералштабну школу, све са одличним успјехом, убрајајући се међу најбоље ученике и студенте своје генерације
Службовао је као официр у више градова бивше Југославије, а од почетка ратних дешавања деведесетих година учествовао је у одбрани српског народа на бројним ратиштима — од Хрватске 1991. године, преко Босанске крајине, Бирча, Романије и Подриња. Током 1995. године био је командант батаљона везе Дринског корпуса ВРС, а касније и командант бригада у Вишеграду, Милићима, Власеници и Шековићима.
Својим свједочењем пред Хашким трибуналом у корист бројних српских официра и генерала, дао је значајан допринос одбрани истине о ратним дешавањима. За заслуге у одбрани српског народа, одликован је Орденом Карађорђеве звијезде и два пута ванредно унапријеђен у чин. Током НАТО агресије 1999. године свих 78 дана провео је у одбрани српских светиња на Косову и Метохији.
Од 2001. године професионалну војну службу замјењује цивилном каријером. Живи у Бањалуци и поносан је отац четири кћерке, од којих су двије доктори наука, а двије на добром путу да то постану.