„Требиње je дивно. Ноћи, када су ведре u Требишњица у ноћи са сликом јабланова у њеном стаклу, изгледају као мистичне слике из Берлина. Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба u земље, носи илирско или грчко име пo речи елефтерија, што значи слобода. Са оеога брега, види се на ведром дану, преко мора које je у близини, обала Италије. Taj велики видокруг није био без утицаја на мој завичај u његове људе…“
Ha овај начин je велики пјесник, Требињац, Јован Дучић доживљавао свој родни град и његове људе који су одвајкада знали да цијене вриједност књиге и писане ријечи, a самим тим и значај библиотека. Прва од њих основана je још давне 1921. године.
У требињској Гимназији ( отворена 1893. као нижа Трговачка школа која je 1925. претворена у непотпуну, a од 1935. у потпуну реалну гимназију ) 1921. године основана je мала школска библиотека, углавном поклонима Покрајинске управе за Босну и Херцеговину, састављена од уџбеника, који су се након употребе „спремали“ у ђачку библиотеку.
Велики утицај на раст фонда те библиотеке имало je и формирање књижевне дружине „Јован Дучић“ 1925/26. школске године, чији су чланови из сопствене благајне издвајали значајна средства за набавку књига. И Јован Дучић je 1933. године својим поклонима обогатио фонд школске библиотеке, a рад ученичке књижнице помагала je и сарајевска „Просвјета“ тако што je 1933. године у Гимназији основала сталну књижницу која je радила упоредо са ученичком.
У то вријеме своју друштвену књижницу у Требињу je имао и подмладак Црвеног крста, a фонд су углавном сачињавале књиге из превентивне медицине, моралног и физичког васпитања.
Скојевска група у Гимназији je формирана 1937. године, a као форме рада користила je читалачке и дискусионе групе за упознавање ученика са прогресивном и марксистичком литературом. Приликом издвајања књига од стране усташких власти 1941. године, школске библиотеке нису уништене. С обзиром на чињеницу да су „издвојене, али нису однесене из школе“ књиге нису ни уништене.
Народна библиотека као установа која je намијењена становницима једне територије и која се формира у општинским центрима, према подацима Љубинке Башовић, у Требињу je основана 1947. године и у то вријеме je била смјештена у просторијама Радничког дома.
Од свог оснивања до 2007., Народна библиотека у Требињу je имала проблема са смјештајем, a скучен простор онемогућавао je развијање како основних, тако и проширених активности те установе.
Према подацима са којима располаже библиотека, 1953. године донесен je акт о оснивању Народне библиотеке у Требињу, a тада joj je на коришћење додијељен простор у Штросмајеровој улици. Од те године Народна библиотека у Требињу дјелује као самостална установа.
Љубиша Кораћ je у свом чланку „Народна библиотека-значајна културна установа у Требињу“, објављеном 1960. године у „Гласу Требиња“ написао сљедеће:
У лијепо и савремено уређеној читаоници Народне библиотеке наши грађани могу да нађу и налазе миран кутак потребан радном човјеку да би у свом слободном времену могао да чита књигу, часопис и др.
Још увијек Народна библиотека није снабдјевена довољним бројем књига и другим потребним публикацијама иако се стање у том погледу стално побољшава. To je нормално, јер потребе града и његових становника за књигом расту брже него што Народна библиотека може да се шири с обзиром на средства којима располаже.
Народна библиотека у Требињу je 1963. године имала књижни фонд од 7.000 књига. Тада je имала организоване три покретне библиотеке и једно подручно одјељење у Ластви.
Колико су joj дозвољавале могућности, развијала je пропаганду књиге у насељима, посебно у школама и посвећивала пажњу раду са дјецом-читаоцима. Наредне године имала je фонд од 8.000 књига, a започето je и сређивање фонда пo систему УДК.
Иако je Народна библиотека у Требињу од свог оснивања имала проблема са расположивим простором, они су постали још већи с обзиром на чињеницу да се у њеном власништву нашла спомен-библиотека великог пјесника Јована Дучића. Фонд приватне библиотеке требало je смјестити у ионако скучен простор којим je располагала Народна библиотека у Требињу. Савјет за културу Народне Републике Босне и Херцеговине je 1963. године са Народним одбором општине Требиње склопио уговор о сређивању те библиотеке. Том послу приступило je четрнаест библиотекара из Босне и Херцеговине, уз помоћ двоје колега из Београда који су присуствовали сређивању фонда.
Кренуло се од претпоставке да ће Дучићева библиотека бити музејска, али да ће привремено бити смјештена у просторијама Народне библиотеке Требиње, од тада она je њен саставни дио и никада није одвојена од ње. „Према анализама из 1968. године Народна библиотека Требиње je имала 9.071 књигу на 32.748 становника – 0,27 књига на једног становника, 1.311 читалаца, 7.783 прочитане књиге – 5 прочитаних књига на једног читаоца, 0,23 прочитане књиге на једног становника, 4,00 % уписаних у односу на цјелокупну популацију и два библиотечка радника.
Стање се побољшава током средњерочног развоја библиотекарства у Босни и Херцеговини у периоду 1971-1975. године, a у односу на 1960. годину књижни фонд се удвостручио.
Крајем 1970. године Народна библиотека Требиње имала je 13.114 књига на 29.016 становника – 0,45 књига на једног становника.
Само три године касније, посједовала je 15.000 књига – 0,52 књиге на једног становника, 1.169 читалаца и 29.362 прочитане књиге.
Библиотека je 1980. године, поново пресељена у нове просторије које су се налазиле у склопу требињског Дома културе. И овај смјештај био je само привремено уточиште за књижни фонд Народне библиотеке у Требињу, јер су 1994. године, те просторије дате на коришћење Академији ликовне умјетности и Факултету за производњу и менаџмент. Библиотека je поново пресељена, овај пут у приземље зграде која се налази у улици Луке Ћеловића.
Из доста просторно повољних дијелова Дома културе премјештена je у приземље једне добре, старе зграде у центру града. Нове просторије су адаптиране, реновиране, али су далеко од потреба Народне, и уз њу, Дучићеве библиотеке…
Нова зграда званично je отворена 04. новембра 2006. године, a 500 м2 расположивог простора, омогућава не само адекватан смјештај књижног фонда, већ и одвијање културних манифестација и других активности које су joj у прошлости биле ускраћене. Ha тај начин она је постатала истинско културно језгро Херцеговине и стјециште љубитеља књиге и писане ријечи.