Књижевно вече Горана Петровића пред требињском публиком

Своје прво књижевно вече у башти требињске Народне библиотеке, „Башта 74“, имао је академик Горан Петровић један је од најзначајнијих (и најчитанијих) српских писаца млађе генерације савремених прозаиста.

Љубитељи и поштоваоци писане ријечи могли су да уживају у причи и разговору са рођеним Краљевчанином. За Петровића кажу да је писац модерног сензибилитета и да су на њега утицали Пекић и Борхес.

„Дјеловало је много штошта и оно што не памтим. Дјеловаће и то што смо до Требиња дошли преко Клобука и то је за мене био први пут. Та природа је фасцинантна и то ће да проради у неком тексту. Можда тај однос боја, изашли смо из аута неколико пута и тај мирис боровине, називи села који говоре каква су та села. У језику је неки пут забиљежено све“, категоричан је Петровић.

Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича и каже да је и то на њега дјеловало иако је то била случајност.

„Увијек сам осјећао дозу зрачења као и кад долазим у Требиње имам утисак да долазим у господски град. Разлог је господско понашање људи, а увијек сам имао тај осјећај за Требиње, а није то увијек тако. Постоји нешто господско и у овом требињском ваздуху“, инспиративно прича Петровић.

За Херцеговце каже да су рођени приповиједачи чак тамо гдје није богато као у Требињу. Сјећа се да су га једне године возили путем гдје апсолутно није ничега било (сем траве и покоје овце), али су стално застајкивали да домаћин исприча шта је било код тог камена.

„То значи да прича успјева и Херцеговци су рођени приповиједачи, а то се доказало и кад није постојала писмена књижевност него приповиједна. Овдје сваки камен прича и поезија се крије свуда око нас и уграђена је. Вјероватно ће у мојим наредним романима бити нешто уграђено из Херцеговине, али не знам када“, истакао је Петровић.

Према његовим ријечима, када се говори о књижевности онда се говори и о животу, јер књижевност сабира оно што је живот. На књижевним вечерима прочита неколико прича и нешто ново што је у међувремену написао тако да је увијек нов пред читалачком публиком.

„Волим да одговарам на питања публике јер је то прилика да писац провјери како функционише то што пише у додиру са читаоцима. Посао писца је самотњачки и онда се долази у ситуацију као што је сада да се може добити одмах одјек онога што се ради. Кад пишете роман који можда траје и годинама немате одјек за разлику од музичара и глумаца који то истог трена доживе на сцени, а писац мора да чека, а то је увијек на неки начин узбуђујуће“, прича Петровић.

Будући да је сезона фудбала (Европско првенство) Петровић књижевност упоређује са фудбалом, само што је фудбалски терен огроман јер тај књигу добија на другом континенту ако је тамо књига преведена. Тај књигу додаје неком другом и, према Петровићевим ријечима, онда је то једна врста игре, али не на побједу већ само игре.

Горан Петровић је добитник књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, Просвјетине награде, награде Меша Селимовић, Рачанске повеље, Златног бестселера, Виталове награде, награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, НИН-ове награде за 2001. годину, Октобарске награде града Краљева и награде Борисав Станковић. Добитник је и Андрићеве награде за 2006. годину. Награду Лаза Костић добио је 2011. године за роман Испод таванице која се љуспа.

„Награда је за мене похвала, али увијек са дозом одговорности. То је вјетар у леђа, али на кратке стазе. Кад се пише не треба размишљати о наградама, преводима. Све је то рам (паспарту) она слика коју неко урами луксузно, а неко мање луксузно. Суштина је сам чин писања“, завршио је Петровић.

Књижевно вече одржано је у склопу манифестације „Требињско културно љето“.

Погледајте прилог РТРС-а :

Be the first to comment

Оставите одговор