Радмила Караћ представила своју поезију требињској публици

У Народној библиотеци у Требињу одржано је књижевно вече на које се представила Радмила Караћ, која тренутно живи и ради у Канади.

радмила карац књизевно веце требиње (2)

До сада је сада објавила три збирке пјесама за дјецу – „Прегршт дјечијих бисера“, „Чаробан лер кроз цео свет“, „Маслачак детињства“ и збирку пјесама о завичају „Још нам је само небо исто“.

Радмила Караћ се по први пут представила љубитељима поезије у Требињу и Херцеговини и била је узбуђена што може да говори своје стихове у граду Јована Дучића.

Пише од дјетињства и по њеним ријечима чини јој се да је проговорила у стиху. Пуно је писала, али јој је доста рукописа које је годинама прикупљала остало у Мостару.

„Након тога дошао је период блокаде када нисам могла ништа написати“, рекла је Радмила.

Послије десетак година по сјећању је оживјела неке своје рукописе, записане док су њена дјеца била мала и наставила је да пише.

Гледајући и играјући се са својим унучићима настајали су нови стихови.

„У задњих десетак година све ове збирке поезије су настале. Пробуђена је стара учмалост и стихови сами долазе“, каже Радмила.

Она је по професији наставник и дјеца су је увијек фасцинирала, тако да је увијек била њима окружена и за њу су она знамење нашег друштва.

Завичајна поезија говори о Невесињу и Мостару гдје је провела касно дјетињство и младост.

По њеним ријечима, теже је писати у расијању о завичају, него на лицу мјеста.

„Емоција је много више, али су оне несређене, у односу на људе који живе у свом завичају“, објашњава Радмила, додајући да је то понекад добра, али и лоша страна.

Радмила Караћ пише и приче које су објављивани на многим порталима и многим књижевним часописима.

Њене приче говоре о Херцеговини и људима у њој.

радмила карац књизевно веце требиње (2)

„За мене Херцеговина представља много и она је у мојој души и увијек ће ту бити. Она је за мене једна неиспричана прича“, подвукла је Радмила.

Домаћин вечери био је Новица Телебак, а гости програма су били Тадија Каранац – ученик Музичке школе, Миладинка Мусић, Милица Бакрач и Велибор Шиповац, а Нелица Бошковић говорила је стихове Радмиле Караћ.

Лијепо књижевно вече организовали су Књижевна заједница „Јован Дучић“ и Народна библиотека Требиње.

ХЕРЦЕГОВИНА

Нигдје земље, нигдје чуда

као моја родна груда.

У тој земљи тијела тврда

по камену пасу крда.

Из камена цвијеће расте,

рађају се младе ласте.

По камену дјеца скачу,
ударе се ал’ не плачу.
Кад путника умор стегне,
на камену он прилегне.
Од камена куће граде,
из камена усјев ваде.
Каменита груда родна,
а душа јој благородна.
Много пера свјетског гласа,
одњихала испод паса.

Be the first to comment

Оставите одговор